Прошло је скоро двадесет година откако су експерти за одрживи туризам, током истраживања које је спровео часопис National Geographic Traveler, поставили Фарска острва на само чело 111 острвских дестинација у свету. Описна оцена тог рангирања гласила је слично као и наслов овог чланка. Ипак, Фарска острва налазе се пред изазовима новог доба, јер у време када је престижна титула понета, друштвене мреже још нису доживеле процват. Фотографије импресивних природних пејзажа, клифова изнад океана и умиљатих оваца на пашњацима толико су преплавиле Instagram и Facebook да су у значајној мери допринеле наглом порасту броја посетилаца, с којим се острва у северном делу Атлантског океана суочавају. У покушају да завиримо у нетакнуту природу архипелага и упознамо друштво које се суочава са све развијенијом туристичком привредом, посетили смо Фарска острва у септембру 2026. године.
Аеродром Вагар, одредиште до кога саобраћају авиони националне авиокомпаније Фарских острва, представља мали, али модерно опремљен саобраћајни објекат. На овом месту, месту првог сусрета са све популарнијом туристичком дестинацијом, посетиоцима ће одмах и укратко бити објашњено где се налазе. На једном од зидова аеродрома исписана је порука на енглеском језику (Welcome to our home), у преводу: „Добродошли у наш дом“. Поред натписа налази један уграђени стилизовани прозор и слике птица и оваца. Поред сваке од њих нацртане су још и табле са порукама о правилима понашања, које је етички прихватљиво и не би требало да ремети уобичајени начин живота како људи, тако и животиња. Јасно је да локална заједница жели да туристе, одмах по доласку, подстакне на одговорно понашање.
Етички принципи одрживог туризма чврсто су интегрисани у нову стратегију и целокупну концепцију развоја туризма у којој једна реч има централно место – HEIM, што у преводу значи дом. HEIM се фокусира на одрживост кроз кампању „Please Visit Responsibly“, са циљем да посетиоцима пружи више информација. Од посетилаца се захтева да буду обзирни – да не ходају по трави ван стаза, да не фотографишу децу, да не користе дронове тамо где то није дозвољено и да за собом затварају капије на оградама пашњака. Значајан број оваквих правила повезан је са боравком у природи, јер већина посетилаца овде долази у потрази за природом и миром.
У предвидивост туриста при избору природних мотива и пејзажа уверили смо се одмах по напуштању аеродрома, јер смо после свега петнаест минута срели неколико сапутника са истог лета код водопада Мулафосур. Фотографије тог водопада веома су распрострањене на друштвеним мрежама, а сам водопад, на западу острва Вагар, спада у места која се обавезно обилазе. Док смо посматрали са пропланка, призор пред нама био је величанствен: око тридесет метара високи водени стуб директно се спуштао са клифа и ударао у површину океана, узбурканог пенушавим таласима. Све је изгледало као напето надметање моћних природних сила, док је на заравни изнад, сасвим супротно драматичном призору који смо посматрали, мирно лежало сеоце Гасадалур.
У јужном делу острва Вагар, десетак километара од водопада, налази се вероватно најпопуларнији природни локалитет Фарских острва – језеро Лејтисватн. Поглед са оближње 142 метра високе стене Треланипан ствара оптичку илузију да језеро лебди високо изнад океана. Легенда каже да су у време Викинга са ове високе стене робови гурнути у смрт, што јој је и дало име које у преводу значи „Литица робова“. Поглед са других страна овог стеновитог масива такође је вредан пажње, а посебно нас је привукао онај на самосталну стену Гејтускорардрангур, високу 116 метара, коју са свих страна окружује океан.
Посета видиковцу на литици Треланипа, изнад језера Лејтисватн, али и неким другим локалитетима, већ неколико година налази се под лупом туристичких новинара, откако је донета одлука о увођењу новчане накнаде за посету. Шетња и обилазак путева између села доступни су свима, али прелазак преко пољопривредних површина, у власништву или закупу локалних пољопривредника, захтева куповину улазнице. Овако зарађени новац локални становници виде као надокнаду за ометање пољопривредних активности и узнемиравање животиња. У томе се позивају на најстарији писани документ на острвима из 1298. године – тзв. Писмо о овцама, којим су утврђена правила о надокнади штете због неовлашћеног уласка на посед. Обиласком северних делова острва Ејстурој уверили смо се да је локалитета за које се наплаћује улаз више него пре неколико година. На пример, на почетку стазе ка највишој планини Фарских острва – Слетаратиндур (880 m), постављене су табле са QR кодовима за плаћање улазнице у износу од 200 данских круна. Посетиоци су на истом месту обавештени о томе да ће прикупљени новац бити уложен у подстицање одрживог туризма, укључујући и изградњу нове инфраструктуре.
У околини планине Слетаратиндур налази се још неколико занимљивих локалитета. Са видиковца у близини језера Ејдисватн (код села Ејди), већ умотаног у жуту јесењу боју приобалне вегетације, пружа се поглед на монументалне хриди. Ове џиновске стене (Рисин и Келингин) израњају из океана недалеко од стрмих литица северног дела острва Ејстурој. На супротној обали истог острва сместила су се два села: Фунингур и Гјогв. Оба села препознатљива су по кућама разних боја, чије су нијансе биле посебно упечатљиве по сунчаном дану какав је био када смо их посетили. У Фунингур налази се једна од десет сачуваних дрвених цркава на Фарским острвима из прве половине 19. века. Са травнатим кровом и потоком који протиче поред ње и недалеко одатле се улива у океан, црква делује веома упечатљиво.
Обилазак природе Фарских острва наставили смо њиховим заштићеним подручјима. Ипак, овде нема класичних категорија попут националних паркова, а најважнија заштићена подручја су рамсарска подручја. Иако се овај међународни статус обично везује за мочварна станишта птица, овде то није случај. Заштићена подручја три острва са рамсарске листе – Микинес, Скувој и Нолсој – обухватају острва са литицама и појас мора широк 500 метара око њих.
Због географске локације и удаљености од свега двадесет минута пловидбе трајектом, с поласком из главног града Торсхавна, одлучили смо да посетимо Нолсој. Одмах по искрцавању са трајекта упутили смо се према стрмој источној обали која представља важно станиште птица. Пут до одредишта није било лако пронаћи јер смо наилазили на знакове који забрањују гажење траве: угажена трава се теже коси, што може отежати исхрану оваца током зиме. Пошто смо најзад изашли на литицу увале, на супротној страни обале могли смо да видимо величанствени призор – монументалне одсеке црних масивних базалтних стена које вертикално урањају у Атлантски океан. На овом месту и у другим деловима острва налази се највећа колонија бурнице, са око 50.000 гнездећих парова. Иначе, септембар није прави моменат за посматрање птица на Нолсоју, али чак и у оваквим условима туризма малог интензитета приметили смо да услед нашег присуства неке јединке узнемирено излећу из бусења траве. Призор нас је подстакао да додатно размишљамо о утицају људи на природу у туристичким кретањима, која освајају и најудаљеније крајеве света. У повратку смо разгледали село Нолсој и у њему затекли куће живих боја, чији утисак није покварио ни тмуран, кишни дан.
Наредно острво које смо обишли захваљујући трајекту је Калсој. Седам фарских острва повезано је тунелима или мостовима, али не и наше одредиште. Тунел између Стрејмоја и Ејстуроја има први подморски кружни ток на свету, украшеним металном инсталацијом фарског уметника Трондура Патурсона. Дело комбинује силуете људских фигура и светлосне ефекте, и премда заустављање није дозвољено, може се доживети и током вожње. Кроз још један подморски тунел убрзо смо стигли до острва Бордој, на коме се налази други по величини град Фарских острва – Клаксвик. У том питорескном граду, са низовима кућа изнад обале океана, укрцали смо се на трајект за Калсој. Пре тога смо обишли град са посебним интересовањем за здање локалног веслачког клуба које је пројектовала фирма чувеног архитекте Хенинга Ларсена. Изглед зграде црпи инспирацију из традиционалне архитектуре, док локални клуб слави национални спорт користећи традиционалне дрвене чамце. Техника њихове израде уврштена је на UNESCO листу нематеријалне културне баштине.
Утисак о Калсоју потврдио је да су острва повезана само трајектним линијама аутентичнија, егзотичнија и дивљија. Одмах смо се упутили до села Треланес. Због свог положаја прилично је изложено отвореном мору и зими је знало да буде одсечено од света, пошто су високи таласи учинили његову луку неприступачном. Зато не чуди да је велики број становника у прошлости напустио овај крај. Међутим, призори овог драматичног пејзажа у филму о Џејмсу Бонду „Није време за умирање“ били су довољни да овај забачени крај претворе у магнет за туристе током летњих месеци. Пошто смо платили улазницу од 200 данских круна, упутили смо се према светионику Калур. Била је то релативно лака планинска шетња, од око сат времена у једном правцу, по изузетно блатњавом терену. Ипак, на њеном завршетку наишли смо на стрмине које се спуштају право у океан. Од светионика полази гребен до тзв. Малог рта – најистуренијег северног дела острва. Стаза је поприлично уска и изнад изразито дивљих литица на висини од око 200 метара, па су потребни сигуран корак и отпорност на висину. Са овог места пружа се леп поглед на планину Боргарин (537 m), у чијем подножју је фиктивни гроб Џејмса Бонда. Према истоку поглед допире до северних литица Куноја и Видоја.
На Фарским острвима константно преовладава хладно, облачно и ветровито време, са више од 200 кишних или снежних дана годишње, па посетиоца увек затекне покоји кишни дан идеалан за обилазак главног града Торсхавна. У центру се налази најстарија књижара на острвима, која послује од 1865. године. Налази се у веома препознатљивој црвеној згради под травнатим кровом, где је и пријатан кафић. Када смо питали за књиге о природи и култури Фарских острва, препоручена нам је и књига о традиционалном лову на гринде. Фарани одлучно бране овај обичај и, ако ништа друго, требало би их саслушати. Ипак, књигу нисмо погледали. Око луке се налази стара и питорескна четврт Тинганес, где се налази и место једног од најстаријих парламентарних окупљања на свету.
U Nacionalnoj galeriji izložena su dela farskih umetnika, među kojima centralno mesto zauzima Samal Joensen-Mikines sa svojim ekspresivnim slikama dramatične prirode i svakodnevnog života. U Nacionalnom muzeju čuvaju se vredni fragmenti originalnih klupa iz istorijske crkve Svetog Olafa u Kirkjubeuru, koji predstavljaju nacionalno blago Farana. Iako ova nacija broji svega oko 55.000 ljudi i vekovima opstaje u negostoljubivim prirodnim uslovima, uspela je da izgradi moderno društvo. Jasno je da njegov odraz predstavlja i način na koji razvijaju turizam, a učinilo nam se, posle sedam provedenih dana, da on, kao jedna od najvažnijih privrednih delatnosti 21. veka, ima izvesnu i održivu budućnost na Farskim ostrvima.
