Prošlo je skoro dvadeset godina otkako su eksperti za održivi turizam, tokom istraživanja koje je sproveo časopis National Geographic Traveler, postavili Farska ostrva na samo čelo 111 ostrvskih destinacija u svetu. Opisna ocena tog rangiranja glasila je slično kao i naslov ovog članka. Ipak, Farska ostrva nalaze se pred izazovima novog doba, jer u vreme kada je prestižna titula poneta, društvene mreže još nisu doživele procvat. Fotografije impresivnih prirodnih pejzaža, klifova iznad okeana i umiljatih ovaca na pašnjacima toliko su preplavile Instagram i Facebook da su u značajnoj meri doprinele naglom porastu broja posetilaca, s kojim se ostrva u severnom delu Atlantskog okeana suočavaju. U pokušaju da zavirimo u netaknutu prirodu arhipelaga i upoznamo društvo koje se suočava sa sve razvijenijom turističkom privredom, posetili smo Farska ostrva u septembru 2026. godine.
Aerodrom Vagar, odredište do koga saobraćaju avioni nacionalne aviokompanije Farskih ostrva, predstavlja mali, ali moderno opremljen saobraćajni objekat. Na ovom mestu, mestu prvog susreta sa sve popularnijom turističkom destinacijom, posetiocima će odmah i ukratko biti objašnjeno gde se nalaze. Na jednom od zidova aerodroma ispisana je poruka na engleskom jeziku (Welcome to our home), u prevodu: „Dobrodošli u naš dom“. Pored natpisa nalazi jedan ugrađeni stilizovani prozor i slike ptica i ovaca. Pored svake od njih nacrtane su još i table sa porukama o pravilima ponašanja, koje je etički prihvatljivo i ne bi trebalo da remeti uobičajeni način života kako ljudi, tako i životinja. Jasno je da lokalna zajednica želi da turiste, odmah po dolasku, podstakne na odgovorno ponašanje.
Etički principi održivog turizma čvrsto su integrisani u novu strategiju i celokupnu koncepciju razvoja turizma u kojoj jedna reč ima centralno mesto – HEIM, što u prevodu znači dom. HEIM se fokusira na održivost kroz kampanju „Please Visit Responsibly“, sa ciljem da posetiocima pruži više informacija. Od posetilaca se zahteva da budu obzirni – da ne hodaju po travi van staza, da ne fotografišu decu, da ne koriste dronove tamo gde to nije dozvoljeno i da za sobom zatvaraju kapije na ogradama pašnjaka. Značajan broj ovakvih pravila povezan je sa boravkom u prirodi, jer većina posetilaca ovde dolazi u potrazi za prirodom i mirom.
U predvidivost turista pri izboru prirodnih motiva i pejzaža uverili smo se odmah po napuštanju aerodroma, jer smo posle svega petnaest minuta sreli nekoliko saputnika sa istog leta kod vodopada Mulafosur. Fotografije tog vodopada veoma su rasprostranjene na društvenim mrežama, a sam vodopad, na zapadu ostrva Vagar, spada u mesta koja se obavezno obilaze. Dok smo posmatrali sa proplanka, prizor pred nama bio je veličanstven: oko trideset metara visoki vodeni stub direktno se spuštao sa klifa i udarao u površinu okeana, uzburkanog penušavim talasima. Sve je izgledalo kao napeto nadmetanje moćnih prirodnih sila, dok je na zaravni iznad, sasvim suprotno dramatičnom prizoru koji smo posmatrali, mirno ležalo seoce Gasadalur.
U južnom delu ostrva Vagar, desetak kilometara od vodopada, nalazi se verovatno najpopularniji prirodni lokalitet Farskih ostrva – jezero Lejtisvatn. Pogled sa obližnje 142 metra visoke stene Trelanipan stvara optičku iluziju da jezero lebdi visoko iznad okeana. Legenda kaže da su u vreme Vikinga sa ove visoke stene robovi gurnuti u smrt, što joj je i dalo ime koje u prevodu znači „Litica robova“. Pogled sa drugih strana ovog stenovitog masiva takođe je vredan pažnje, a posebno nas je privukao onaj na samostalnu stenu Gejtuskorardrangur, visoku 116 metara, koju sa svih strana okružuje okean.
Poseta vidikovcu na litici Trelanipa, iznad jezera Lejtisvatn, ali i nekim drugim lokalitetima, već nekoliko godina nalazi se pod lupom turističkih novinara, otkako je doneta odluka o uvođenju novčane naknade za posetu. Šetnja i obilazak puteva između sela dostupni su svima, ali prelazak preko poljoprivrednih površina, u vlasništvu ili zakupu lokalnih poljoprivrednika, zahteva kupovinu ulaznice. Ovako zarađeni novac lokalni stanovnici vide kao nadoknadu za ometanje poljoprivrednih aktivnosti i uznemiravanje životinja. U tome se pozivaju na najstariji pisani dokument na ostrvima iz 1298. godine – tzv. Pismo o ovcama, kojim su utvrđena pravila o nadoknadi štete zbog neovlašćenog ulaska na posed. Obilaskom severnih delova ostrva Ejsturoj uverili smo se da je lokaliteta za koje se naplaćuje ulaz više nego pre nekoliko godina. Na primer, na početku staze ka najvišoj planini Farskih ostrva – Sletaratindur (880 m), postavljene su table sa QR kodovima za plaćanje ulaznice u iznosu od 200 danskih kruna. Posetioci su na istom mestu obavešteni o tome da će prikupljeni novac biti uložen u podsticanje održivog turizma, uključujući i izgradnju nove infrastrukture.
U okolini planine Sletaratindur nalazi se još nekoliko zanimljivih lokaliteta. Sa vidikovca u blizini jezera Ejdisvatn (kod sela Ejdi), već umotanog u žutu jesenju boju priobalne vegetacije, pruža se pogled na monumentalne hridi. Ove džinovske stene (Risin i Kelingin) izranjaju iz okeana nedaleko od strmih litica severnog dela ostrva Ejsturoj. Na suprotnoj obali istog ostrva smestila su se dva sela: Funingur i Gjogv. Oba sela prepoznatljiva su po kućama raznih boja, čije su nijanse bile posebno upečatljive po sunčanom danu kakav je bio kada smo ih posetili. U Funinguru nalazi se jedna od deset sačuvanih drvenih crkava na Farskim ostrvima iz prve polovine 19. veka. Sa travnatim krovom i potokom koji protiče pored nje i nedaleko odatle se uliva u okean, crkva deluje veoma upečatljivo.
Obilazak prirode Farskih ostrva nastavili smo njihovim zaštićenim područjima. Ipak, ovde nema klasičnih kategorija poput nacionalnih parkova, a najvažnija zaštićena područja su ramsarska područja. Iako se ovaj međunarodni status obično vezuje za močvarna staništa ptica, ovde to nije slučaj. Zaštićena područja tri ostrva sa ramsarske liste – Mikines, Skuvoj i Nolsoj – obuhvataju ostrva sa liticama i pojas mora širok 500 metara oko njih.
Zbog geografske lokacije i udaljenosti od svega dvadeset minuta plovidbe trajektom, s polaskom iz glavnog grada Torshavna, odlučili smo da posetimo Nolsoj. Odmah po iskrcavanju sa trajekta uputili smo se prema strmoj istočnoj obali koja predstavlja važno stanište ptica. Put do odredišta nije bilo lako pronaći jer smo nailazili na znakove koji zabranjuju gaženje trave: ugažena trava se teže kosi, što može otežati ishranu ovaca tokom zime. Pošto smo najzad izašli na liticu uvale, na suprotnoj strani obale mogli smo da vidimo veličanstveni prizor – monumentalne odseke crnih masivnih bazaltnih stena koje vertikalno uranjaju u Atlantski okean. Na ovom mestu i u drugim delovima ostrva nalazi se najveća kolonija burnice, sa oko 50.000 gnezdećih parova. Inače, septembar nije pravi momenat za posmatranje ptica na Nolsoju, ali čak i u ovakvim uslovima turizma malog intenziteta primetili smo da usled našeg prisustva neke jedinke uznemireno izleću iz busenja trave. Prizor nas je podstakao da dodatno razmišljamo o uticaju ljudi na prirodu u turističkim kretanjima, koja osvajaju i najudaljenije krajeve sveta. U povratku smo razgledali selo Nolsoj i u njemu zatekli kuće živih boja, čiji utisak nije pokvario ni tmuran, kišni dan.
Naredno ostrvo koje smo obišli zahvaljujući trajektu je Kalsoj. Sedam farskih ostrva povezano je tunelima ili mostovima, ali ne i naše odredište. Tunel između Strejmoja i Ejsturoja ima prvi podmorski kružni tok na svetu, ukrašenim metalnom instalacijom farskog umetnika Trondura Patursona. Delo kombinuje siluete ljudskih figura i svetlosne efekte, i premda zaustavljanje nije dozvoljeno, može se doživeti i tokom vožnje. Kroz još jedan podmorski tunel ubrzo smo stigli do ostrva Bordoj, na kome se nalazi drugi po veličini grad Farskih ostrva – Klaksvik. U tom pitoresknom gradu, sa nizovima kuća iznad obale okeana, ukrcali smo se na trajekt za Kalsoj. Pre toga smo obišli grad sa posebnim interesovanjem za zdanje lokalnog veslačkog kluba koje je projektovala firma čuvenog arhitekte Heninga Larsena. Izgled zgrade crpi inspiraciju iz tradicionalne arhitekture, dok lokalni klub slavi nacionalni sport koristeći tradicionalne drvene čamce. Tehnika njihove izrade uvrštena je na UNESCO listu nematerijalne kulturne baštine.
Utisak o Kalsoju potvrdio je da su ostrva povezana samo trajektnim linijama autentičnija, egzotičnija i divljija. Odmah smo se uputili do sela Trelanes. Zbog svog položaja prilično je izloženo otvorenom moru i zimi je znalo da bude odsečeno od sveta, pošto su visoki talasi učinili njegovu luku nepristupačnom. Zato ne čudi da je veliki broj stanovnika u prošlosti napustio ovaj kraj. Međutim, prizori ovog dramatičnog pejzaža u filmu o Džejmsu Bondu „Nije vreme za umiranje“ bili su dovoljni da ovaj zabačeni kraj pretvore u magnet za turiste tokom letnjih meseci. Pošto smo platili ulaznicu od 200 danskih kruna, uputili smo se prema svetioniku Kalur. Bila je to relativno laka planinska šetnja, od oko sat vremena u jednom pravcu, po izuzetno blatnjavom terenu. Ipak, na njenom završetku naišli smo na strmine koje se spuštaju pravo u okean. Od svetionika polazi greben do tzv. Malog rta – najisturenijeg severnog dela ostrva. Staza je poprilično uska i iznad izrazito divljih litica na visini od oko 200 metara, pa su potrebni siguran korak i otpornost na visinu. Sa ovog mesta pruža se lep pogled na planinu Borgarin (537 m), u čijem podnožju je fiktivni grob Džejmsa Bonda. Prema istoku pogled dopire do severnih litica Kunoja i Vidoja.
Na Farskim ostrvima konstantno preovladava hladno, oblačno i vetrovito vreme, sa više od 200 kišnih ili snežnih dana godišnje, pa posetioca uvek zatekne pokoji kišni dan idealan za obilazak glavnog grada Torshavna. U centru se nalazi najstarija knjižara na ostrvima, koja posluje od 1865. godine. Nalazi se u veoma prepoznatljivoj crvenoj zgradi pod travnatim krovom, gde je i prijatan kafić. Kada smo pitali za knjige o prirodi i kulturi Farskih ostrva, preporučena nam je i knjiga o tradicionalnom lovu na grinde. Farani odlučno brane ovaj običaj i, ako ništa drugo, trebalo bi ih saslušati. Ipak, knjigu nismo pogledali. Oko luke se nalazi stara i pitoreskna četvrt Tinganes, gde se nalazi i mesto jednog od najstarijih parlamentarnih okupljanja na svetu.
U Nacionalnoj galeriji izložena su dela farskih umetnika, među kojima centralno mesto zauzima Samal Joensen-Mikines sa svojim ekspresivnim slikama dramatične prirode i svakodnevnog života. U Nacionalnom muzeju čuvaju se vredni fragmenti originalnih klupa iz istorijske crkve Svetog Olafa u Kirkjubeuru, koji predstavljaju nacionalno blago Farana. Iako ova nacija broji svega oko 55.000 ljudi i vekovima opstaje u negostoljubivim prirodnim uslovima, uspela je da izgradi moderno društvo. Jasno je da njegov odraz predstavlja i način na koji razvijaju turizam, a učinilo nam se, posle sedam provedenih dana, da on, kao jedna od najvažnijih privrednih delatnosti 21. veka, ima izvesnu i održivu budućnost na Farskim ostrvima.
